Pregled novosti

IN MEMORIAM

Milivoj Telećan

Dragi naš Mićo, pripala mi je tužna čast da napišem nešto valjano o tebi, a o tebi se ne može pisati išta što valja koliko si ti inače bio dobar i kao istraživač i kao predavač: zato kažem tužna. Takva čast mi je pripala upravo na tvoj rođendan. Da prostiš, danas bi ti navršio osamdeset jednu godinu među svima nama.

Ima onih koji te znaju još iz detinjstva, kao vazda radoznalog ali ipak povučenog školskog drugara. A ima i mnogo drugih koji su ovako ili onako morali da prođu tvojim stazama, pa i preko tvojih prevoda, a da i ne znaju za tebe, jer i ne slute da si ti taj koji im je puteve prokrčio. U redu je što si preveo Garsiju Markesa, a i Borhesa sa saradnicima u nekoliko veoma ozbiljnih tomova, kao i mnoge druge prvoborce tzv. latinoameričkog buma i pre tog u međuvremenu ustalanjenog ili/i prevaziđemog naziva: ti si preveo, pre svih, i manje upadljivog, a izuzetno istančanog jezičkog stilistu Alvara Mutisa iz Kolumbije; preveo si i Luisa Sepulvedu iz Čilea, uostalom kao i Nerudu, njegovog slavnog zemljaka, ali si u uzvratnom smeru na španski preveo i dela Kaštelana, Marinkovića i Predraga Matvejevića, kao npr. Mediteranski brevijar..

Dozvolićeš mi da za njih – za sve njih, koji, dakle, možda to ne znaju jer naprosto podrazumevaju da je i gvatemalski nobelovac Migel Anhel Asturijas svog Zelenog papu napisao na tadašnjem srpskohrvatskom. Ili na hrvatskosrpskom. Tek, dozvolićeš mi valjda da za njih, a na njihov njihov način, nešto o tebi prepišem i sa sveopšteg gugla.

U petak 10. prosinca, kako je priop

ilo Društvo hrvatskih književnih prevodilaca, preminuo je Milivoj Telećan, rođen 1940. godine u Splitu. Godine 1964. diplomirao je francuski i talijanski u Zagrebu a dve akademske godine (65/66) proveo je u Čileu, na Sveučilištu Santjaga de Čile, na osnovu zaslugama dobijene stipendije. Kad je Katedra za španjolski otvorena 1968, Telećan je počeo da radi kao asistent. Ostajući normalan te presudne godine, a tražeći nemoguće ili obratno, Telećan je po sopstvenim rečima najveći deo nastavnog programa posvetio raznim vidovima prevodilačkih vežbi i radu oko što tačnijeg razumevanja štiva i saštiva. Predstavljao je Hrvatsku u krovnoj udruzi književnih prevodilaca (Conseil Européen des Associations des Traducteurs Littéraires). Nema tog bitnog autora sa nekog romanskog jezika koga Milivoj Telećan nije preveo još i pre odgovarajućih rečnika. Dobitnik je ne toliko brojnih koliko uglednih priznanja i nagrada, a među njima i „Josip Tabak“ za životno delo, uostalom kao i nagrade „Iso Velikanović“.

Gugl dalje kaže, dragi naš Mićo, da si tog desetog prosinca preminuo u Kaštel Kambelovcu, odakle si mi preko mejla slao sličice sebe pored sestrinog drveta kumkvata punog plodova. Svakako se sećaš kako sam ti predložila da se mi prevodioci već jednom obogatimo tako što ćeš ti meni te plodove japanske mandarine u gajbama poslati na moju Bgd. adresu kako bih ja to potom prodavala na nekoj tezgi svoje Kalenićeve pijace, samo da vidimo kako da platimo transport, a i tu tezgu. Ne tako davno, kad si stupio i na Fb, svima si nam na toj društvenoj mreži poslao, a šta bi drugo, prevod lokalnog govora tamo nekih svojih otočana na japanski: „Onima koji ne poznaju dijalekt kojim se – nažalost sve rjeđe – sporazumijevaju žitelji otoka Ista, stanoviti izrazi, pa i veće cjeline, vuku na japanski. Za išćansko-japanske travestije lako je pronaći manje cjeline i na fonetskoj razini, kao npr. tsati separi (dosl. Što se čini; Ma nije valjda...)...“

Lepo si izgledao pored tog drveta kumkvata, pa sam ti to i rekla. Rekla sam ti i da sam ti dodatno zahvalna što si mi u Harareu spasao život, hvala ti Slavko! Ti i ja, kao key staff svetskih simultanaca na pauzi nekog samita u glavnom gradu Zimbabvea, opet pričamo o rečima, i to na pešačkom prelazu, da bi me ti odjednom odgurnuo do pločnika ispred, jer je po kolovozu nailazilo vozilo pri zelenom svetlu za sebe, dok ja tebe i dalje slušam (yo convertida en oreja iliti u uho pretvorena, kao kad si mi u Cavtatu govorio o „Jeseni patrijarha/Patrijarhovoj jeseni“): „Ajme meni, Gospe ti tvoje, vidiš li da je za jednog bijelca gore ili dolje njima u najboljem slučaju opravdano svejedno!“

A sad mi je pripala – i to da ponovim, dragi naš Dalmoše – ta tužna čast da ti se javim u ime svih nas, tvojih kolega i prijatelja iz Beograda, a na predlog Svete Jakovljevića, iz francuske kabine, koji nikako da se oporavi pri pomisli da je gugl ponekad čak i tačan a i neumitan. Svetomir Jakovljević, gospodin monsieur sa i na francuskom – pa i u pisanom obliku – dodatno mi objašnjava da ste vas dvojica inače drugovali i vredno radili u svojstvu terdžumana, simultanih prevodilaca. I da ti se on bez ostatka divio zbog otmenosti u nastupu uživo, kao i zbog nenarušive smirenosti kad se svi zajedno u kabini već naveliko kidamo, počev od nepodešenih slušalica itd. Kaže Sveta, Mile prostrani latinista, Mića naprosto renesansni...

Kako bilo, ti za mene ostaješ taj kinoto, kako se na španskom kaže kumkvat na ostrvu Istog tog, ali kod tebe uvek malo bolje i dakako pouzdanije. Za sve nas ostaješ onaj koji sporim koracima hoda kroz mudrost a onda na semaforu čini tačno što treba, onaj koji naizgled ozbiljan uvek ima i neku provalu na uglu usana. Onaj koji je bio i ostao najbolji među nama.

                                                                                                                                             Silvija Monros Stojaković

Beograd, 18. decembra 2021.